Out of a decades-long need and desire to reconstruct and revive the neglected area of the Hisar Fortress, and with financial support from the Ministry of Culture of the Republic of Serbia, a multifunctional space for various cultural activities was created — a cultural sanctuary for all the people of Prokuplje. By analyzing the space of the citadel and the goals of its revival, it is undeniably evident that within the remains of the old fortress walls, the space has already formed its own unique connection with nature, the sky, and the sun. So the main goal was to ensure that the proposed structures would not be too dominant, and that their scale would not pose a threat to the presence and ambiance of the cultural monument.
The Lightness
It is clear that any kind of intervention could potentially disrupt the existing values of this space. The design brief required finding a solution to realize the long-standing idea of the people of Prokuplje — to create a summer stage on this elevated site. When considering the proper dimensions for the stage and theater area, the goal was to ensure that the proposed structures would not be too large, and that their scale would not pose a threat to the ambiance of the cultural monument.
On the question of the stage: Due to its size, the stage becomes the tallest point in the space, and as such, it was essential in later design phases to choose the most appropriate materials. It was designed as a modular and removable structure.
On the question of the seating area: A noticeable height drop can be felt on the citadel itself, and the natural slope was used as a logical direction to lay out the rows of seats. Grass was chosen as the dominant materialization of the entire citadel plateau.
On the question of wall preservation: In some areas, landslides and damage were visible on the old fortress walls. It was imperative that the Institute for the Protection of Cultural Monuments repair all areas where the fortress walls were damaged. The aim during the repair process was to perform only minimal interventions, focused on conservation and partial reconstruction. It was considered that any major intervention could endanger the historical character and temporal value of the site. The true aim of protecting the fortress was sought through conservation.
The Solution
During the design phase, the space was defined by an auditorium that blends into the surface of the citadel, and a stage designed to be modular and removable. While work was being carried out on the citadel plateau, the Niš Institute for the Protection of Cultural Monuments worked in parallel on the conservation and partial reconstruction of the old ramparts, the donjon tower, and the installation of a new gate.
New vertical planes were woven directly into the citadel terrain, creating parallel lines that, through their clean form and visual composition as a modern intervention, respect the existing citadel ramparts. The rampart lines, through their reconstruction, have remained dominant. Their visual weight gives priority over the stage, which is deliberately non-dominant. The seating structures (auditorium) will remain integrated into the terrain over time.
The modular stage is small and does not dominate the ramparts with its mass. The fortress walls on Hisar have been partially reconstructed and now stand somewhat taller than they did at the initial concept stage. The current proportions, in line with the rampart reconstruction, strike a good balance. The stage is perceived as a temporary structure — present only when needed — and this good balance would not have been achieved had the ramparts remained at their previous height.
The vertical planes remain even when the stage is removed. Through their geometry, they support the citadel plateau visually; they are more visually present and structured than the stage itself, yet still far subtler than the ramparts. The observer clearly perceives a hierarchy — first the rampart line, then the rows of vertical planes, and finally the stage, barely noticeable, almost as if it isn’t there.
Regarding the time before and after the reconstruction — and the decision of to what extent to intervene in the space, even down to the exact final height of the ramparts — it can now be seen on Hisar. The observer notices something new in the space, but only in the part where the seating is, and only in the form of parallel lines. This spatial intervention has created a new synergy between the old and the new, without in any way disturbing what has stood on Hisar Hill for seven centuries.
The proposed evolutionary architectural-constructive system is conceived through the repetition of a simple formal-functional module with dimensions of 4.8 × 4.8 × 4.4 meters. The module is inspired by Plato’s cube and minimalist sculptures (e.g., Donald Judd), whose repetition generates multiple formal-functional solutions while preserving the poetic quality of abstract geometric forms.
Modularity as Composition
Five different models have been designed to achieve various spatial and visual relationships with the context: one-sided, two-sided, multi-sided, corner connection, and zenithal connection. With identical dimensions and made of concrete, the modules allow for various aggregations and the creation of different temporal modules as well as typologies of single-family houses. They can be organized into regular systems (I, L, U, E, F, O) and irregular spatial configurations adaptable to flat or sloped terrain.
The Solution
The modules are constructed from self-supporting three-layer concrete panels composed of: A thermal insulation layer (10 cm) between the external and internal layers, achieving the required U-value. An external non-load-bearing layer of prefabricated concrete (6 cm) with an architectural finish; An internal load-bearing concrete layer (14 cm) with a fine machine-applied finish, suitable for direct painting; A thermal insulation layer (10 cm) between the external and internal layers, achieving the required U-value.
Нова зграда Ансамбла Народних Игара и Песама КОЛО тежи да својим односом са топографијом, урбаним контекстом и традицијом створи нови урбано-архитектонски репер. Решење користи топографију и нагиб локације као предност за стварање терасастог видиковца на коме се, као нови симболи,појављују отелотворена Меморија на објекат Ђурмукане и Нова Бинска Кула.
Основне концептуалне смернице
Пројекат за нову зграду Ансамбла Народних Игара и Песама КОЛО структуиран је око четири концептуална тежишта:
Урбани континуитет представља један од основних начела предложеног пројектног решења. У том смислу, главна идеја била је остварити просторно и значењско јединство између две предметне парцеле (Карађорђева 13 и 15) и два предмента нивоа (Карађорђеве Улице и Косанчићевог Венца).
Хоризонтални и Вертикални Конинуитет – решење
Предложено урбано-архитектонско решење је просотрни наставак постојећег Великог Степеништа и његова допуна која заокружује и комплетира вертикале и хоризонзалне границе предметног потеза.
Флуидност пешачког кретања и визура
Посебна пажња је посвећена флуидности пешачког кретања и стварању степенастих тераса у виду новог урбаног видиковца. Предлажу се нове рампе и степеништа које ће заједно са лифтовима омогућити прокрвљеност локације и њено једноставно и инклузивно коришћење.
Континуитет зеленог потеза
Континуитет зеленог простора такође представља један од значајних параметара урбаног решења – новостворене терасе су озелењене по вертикалним и хоризонталним површинама. На тај начин је остварен континуитет зеленог потеза којим се повезује зеленило Карађорђеве Улице са зеленилом Косанчићевог Венца и којим је повећан еколошки озелењеност простора и његова амбијентална и еколошка вредност.
Реминисенција Ђурмукане
Сећање и подсећање на форму Ђурмукане
Некадашњи изглед Ђумуркане послужио је као основ преиспитивања њене вредности и тежње конзерватора да се она донекле врати у првобитан изглед. Како објекат Ђурмукане не постоји тежило се аналитичком преиспитивању њене формалне и фунционалне вредности, као и прилагодљивости новом програмском задатку, који су искоришћени као мотив сећања, а не дословног имитирања.Тежило се тако идеји оживљавања духа Ђурмуканеи подсећања на њу, а не њеном ригорозном копирању које је онтолошки и немогуће. Посматрајући њене првобитне односе и пропорције уз стална питања о утицају његових димензија на данашње окружење дошли смо до потенцијалних закључака које смо уважили пројектом.
1. Дефинисање висине слемена
Некадашња висина од 20м од коте Карађорђеве улице кроз анализе показала се као не прихватљива за пешаке и на коти 91.5 (будућа пешачка стаза ), а и на коти (99.0) Косачићевог венце где би кров у овај висини у потпуности онеомогућио поглед ка реци. Максимална прихватљива висина слемена која не одсеца поглед ка реци и за пешаке на тоти 99.0 је мах 15м од коте Карађорђеве улице у предњој зони локације.
2. Дефинисање висине кровног венца
Кота венца некадашње Ђумуркане била је на 14.5м од коте улице и њу нисмо прихватли због недовољно добре визуалне повезаности са котом кровног венца у низу који је на адреси Карађорђева 17-19. Та постојећа висинска кота од 10.8м узета је као реперна кота у дефинисању будућих висина на коју смо поставили све кровне венце. Јасна је тежња да ова линија у наредним планирањима буде строго поштована као део сећања на историску и амбијенталну вредност ове једноставне линије као призвука сећања на некадашњи изглед савске падине.
3. Дефинисање будуће ширине
Некадашња ширина Ђумуркане од 21.3м уз претпоставку да се њена дужина задржи показала се као пропорционално лоше балансирана уз све постојуће масе и њихове ширине посматрано у ширем окружењу. Овако недовољно пропорционално избаланисарана маса би у потпуности онемогућила јавно коришћење остатка парцеле, те се показала као сувише габаритна у дефинисању павиљонске архитектуре у којој однос отвореног и затвореног простора треба да буде боље избалансиран.
Утицај на нову ширину имала је и програмска функција конкурса. Осим програма ширина саме локације као и тежња да се маса лагано спусти са једне коте на другу утицала је на дефинисање нове ширине од 18м која се показала као оптимална у балансирању свих утицаја.
4. Преиспитивање односа према унутрашњости
Сходно томе да су висина венца, висина слемена и ширина некадашњег објекта коригована и боље прилагођене окружењу, показало се да те промене не морају да делују на карактер некадашњих лукова у унутршњости објекта. Димензија самих лукова прилагођена је новим утицајима, али само сећање на њихов формалну и функционалнз суштину би могао бити оживљен њиховим враћањем у висини изнад коте 4м. Масивност некадашњих стубова замењена је лакшим носачима од челика који би својим мањим димензијама ослободили кретање у нивоу приземља, стварајући велики главни улазни централни хол виског плафона. Оживљавањем ових лукова, у довољној мери оживели би некадашњи дух овог простора без потребе да се та оживљености деси на ниво фасаде у спољашности. Можда дух ове куће и сећање на њу крије се у унутрашњости њених крстастих сводова.
5. Утицај на спољашност
Примар у оживљавању осим у њеној унутрашњости види се и кроз утицај те унутрашнјости на дворишну фасаду. Лукови као рефлексија ентеријера у нивоу нове пешачке стазе на коти 82м дефинишу ту раван и дају нов карактер урбаном кретању. Лукови ка улици су у потпуности задржани у својим финим пропорцијама у једноставним линијама без некадашње декорације.
6. Утицај на материјализацију
Улична фасада уз промене висине венца, слемена, губљење некадашње декоративне пластике понављање лукова као део једне масе. Важност се крије у постизању једне боје у континитету и на зидним и на кровним равнима. Овакво дефинисање је постављено као део њеног сећања на дух тог времена кроз сам облик уз нову и савремену интепретацију материјала и боје. Облик који је својом димензијом прилагођен датом окружењу уз промену материјала и детаља као одраза тренутка у садашњости у ком се дешава размишљање о новој кући будућег дома Ансамбла народних игара и песама Србије Коло.
Традиција – Идеја реминисенције кроз дематеријализацију
ограда у горњој зони је изграђена од флахова, спушта се до доњег етажа и на њој је фиксирана мрежа
мрежа је постављена као тежња за добијањем неутралности, линија кровног венца дефинисана је тако да иде ка атмосфери магле, лакоћи, а ненаглашавању њене физичке присутности и масивности
у исто време она прихвата растиње из скривених жардињера
овако постављено вертикално растиње ублажава степен високе заузетости на парцели који онемогућава садњу високог растиња у зони 1, а која је последица програмских услова конкурса ради остварења функционалних захтева (зона 2 и приступне каскаде могу урбанистички додатно да надохнаде овај недостатак)
ефекат дупле фасаде својом природном вентилацијом, циркулисањем ваздуха, ветра, кише, утиче на побољшање еколошког фактора и бољих радних услова запослених (смањеност загревања на нивоу фасада).
Добијена неутралност ове фасаде и њено утапање у зеленило омогућило је да остали садржаји буду павиљонски постављени на падини уз чисту геометрију која је прожета градском коларистиком која се само кроз облик перципра као део сећања али не и њен материјал као део физичког наслеђа.
Сећање кроз облик, текстуру уз тежњу да се пропорције свих маса што боље избалансирају према свим визурама утицало је на стварање архитектуре слободно постављњних тела која тангирају падину и стварају нови концепт унутар већ постојећег.
Функција – кретање
Дефинисана је кроз седам програмских целина које су дефинисане пројектним задатком. (А) Простори намењени публици, (Б) Простор намењен активностима ансамбла, (В) Истраживачко – едукативни центар, (Г) Управа, администрација и продукција, (Д) Технички простори, (Ђ) Комуникације, (Е) Подземна гаража
Главни улаз за посетиоце је из Карађорђеве улице у централни хол са инфо зоном, гардеробом, сувенирницом и музејско галериским простором. Целокупно кретање публике ( целина А ) орјентисано је ка северној зони парцеле ка којој иду сва јавна кретања, која кроз вертикалне комуникације воде ка улазима у партер, галерију велике сцене, мултифункционалну салу и кафе бар на врху са кровном терасом.
Такође из централног хола остварена је добра веза са већом балетском салом ( целина Б) опремљеном телскопским трибинама. Из главног хола остварен је и приступ ка управи, администрацији и продукцији ( целина Г). Главни улаз за запослене дефинисан је са јужне стране објекта, колско-пешачке парцеле КП3 и води директно ка вертикали уз падину која је у функцији целине (Г). Све канцеларије смештне су уз југо-источни део парцеле и орјентисане су ка реци или ка мањем атријуму који је искључиво намењен запосленима. Цео блок је смештен на две етаже и на другом спрат преко атријума је повезан са целином (В). Истраживачко – едукативни центар (целина В) осим ове везе има и своју директну веза са мултифункционалном салом на североисточној страни парцеле и ка зони јавног кретања. Остварени капацитет мултифункционалне сале је 100 места са великом директном кровном терсом која се може користити за њене потребу у летњем периоду. Из главног хола омогућена је и веза са лагумом у циљу његовог оживљавања као додатног дела музејско-галериског простора примарно намењеног сталној изложби аутентичних предмета карактеристичних за тему игре, песме и музике као и организације повремених гостојећих изложби различитог карактера.
Простор велике сцене ( Целина А.2) оствереног капацитета партера и галерије је 399 места + 21 помоћно седиште. Има позорницу велике сцене 15x15x8 пројектовану заједно са предбином са пропадалиштем које има директну везу са простором за одмор оркестра. Позорница је пројектована са две бочне и једном задњом бином, заједничким комуникацијама које директно воде ка гардеробама извођача, две мању уз бочне бине са по 25 извођача и једна велика за 50 извођача уз задњу бину. Овај простор је на етажи -1 и има добру комуникациону отвореност ка свим зонама објекта. Ка овоме простору постављен је и теретни лифт за сценографију, као и за фундус и другу техничку опрему. Ова целина је у непосредној вези са клубом за уметнике и са зоном за релаксацију.
Простори намењени активностима ансамбла ( Целина Б) постављени су кроз две етаже које имају директну посебну вертикалну везу са главним холом и главиним улазом који је дефинисан са северне стране парцеле. Блок простора за извођаче ( Б.1.) смештен је на првом спрату некадашњег објекта Ђумуркане који због својих димензија, омогућава да овај блок функционише као једна засебна целина, са групом функција постављених у низу. Овај простор има и лепу висину која је и захтевана програмом за Балетску салу 1 и 2, као и за Оркестарску салу. Уз њу су одмах и солистичке ”глуве собе” и оставе за инструменте. Обе балетске као и оркестарска сала имају добру и директну везу са свлачионицама за извођаче који користе дуплу висину. Свлачионице су пројектоване тако да одвајају долазне комуникације од чистог пода. Такође у тој зони са галеријом, лоциран је и простор за креативни тим и уметичког директора који имају захтевану директну визуелну веза са балетским салама. Други део ове целине, блок за физичку припрему као и салон за уметнике су у зони велике сцене. Та позиција остварује добру везу и са сценским простором, а и са простором за извођаче ( уз приватне вертикалне и хоризонталне комуникације, чије кретање је у потпуности одвојено од кретања публике) .
Подземна гража ( Целина Е ) пројектована је на подрумској етажи – 2 са приступом преко рампе директно са колско – пешачке парцеле КП3. Остварени нагиб рампе је 9%, а остварени капацитет паркинг места је 68 возила.
Технички простори ( Целина Д ) већом својом површином смештени су у две подземне етаже. Главни приступ њима је са колско-пешачке парцеле. Фундуси са пратећим садржајима су на нивоу -1, а само део фундуса костима због веће захтеване висине спушта се и на ниво -2. Целокупан блок испројектован је са депоима, радиницама ( кројачком, обућарском , радионицом старих заната као и радионицама за конзервацију и реконструкцију оригиналних костима. Саставни део ове целине су и простори за техничко опслуживање и текуће одржавање објекта. Оставарени капацитет простора за инсталациону опрему од 500м2 добијен је кроз укупно три нивоа, две подземне етаже и једном – приземном у зони падине иза бинске куле.
Конструкција
Конструкција целокупног објекта је армирано бетонски скелет, са потпорним зидовима у зони падине. Растер објекта уз Карађорђеву произашао је из модификованих димензија некадашњег објекта Ђумуркане. Модификација тих димензија била је условљена анализама, урбанистичким параметрима, неометаности визура и добре габаритне повезаности са објектима у окружењу. Та условљеност дефинисала је нови габарит са истим бројем стубова које је имала и некадашњи објекат Ђумуркане, али са мањим растером који се показао као одличан за пројектовање паркинг простора. У зони испод коте 78.0мнв ти стубови си израђени од армираног бетона, осим у зони приземља. У зони фоајеа они су челични постављени тако да преко папуча прихватају лукове коју су поновљени као одраз некадашњег духа Ђумуркане. Некадашњи масивни стубови замењени су челичним због мање профилације и добијања течније, веће површи у зони главног фоаје. У источној зони парцеле главни конструктивни правци који дефинишу потпорни зид као и носеће зидове велике сцене и гледалишта повучени су паралелно са границом парцеле на источној страни у зони падине. Потпорне греде у тој зони управне су на линију падине. Ти главни конструктивни правци провлаче се кроз све етаже, а у подрумској зони паркинга ослоњени су на А.Б. стубове.
Материјализација и фасада
У самом принципу обликовања присутна су два система, која су постављена у циљу добијања различитих ефеката, једнога који затвара падину и тежи ка нутралности, да зеленило вертикално спусти са једне на другу висинску коту и другога који у својим масама јасно стоји на тој падини. У првом ефекту коришћен је принцип дупле фасаде, код које је први видни елемент, флаховска конструкција на коју се качи мрежа ради прихватања вертикалног растиња. У горњој кровној зони та конструкција је у функцији ограде до које се прилази преко спољне прошупљене металне галерије. Такође овако постављена фасада неутралише масивност и физичку присутност кровног венца иза. Пуним телима, једноставне геометрије приступа се као чистим масама у којима је облога у фнкцији наглашавања исте. Кроз детаљ тежи се добијању једног материјала који својим понављањем као завршни део омотача не прави разлики између вертикалних равни зидова и косих равни крова. Опека као материјал оставља могућност првазилажења функционалних захтева да зид на одређеним местима буде пун, а на другима, где је светлост неопходна, прошупљен са термоизолационим стаклом у зони иза њега.
Radio Television of Vojvodina was constructed on the slopes of the mountain Fruška gora, on the cliff on a bank of the Danube, and in the immediate vicinity of the Sloboda bridge. Abandoned for twenty years, this public service building has emphasized horizontality, and, at 18 metres in length, it is hidden behind a canopy of plane trees. It stands a distance from the road in a large green belt. With a small footprint, the building sits both alone and lonely. In the vast expanse of Mišeluk, the building has a beautiful relationship with the sun, the sky and fresh air. At an altitude of 140 metres above sea level, the site offers a fine view of the whole of Novi Sad.
The basis for the building’s development was (a) being awarded in 2014 first prize in the competition for the conceptual architectural-urban design of the new building, and then (b) starting the process of reviving its two functional cubes.
The pure geometric form of the cubes proved to be the best model for defining dimensional membranes. This reduced smaller or larger functions in mutually drastic height differences to a relationship that mostly aspired to its spatial minimum and thus optimum.
This led to the social aspect that defined in the building’s interior and exterior function, leading to a structure without any lost space in which both the installations and Man touch the sky on its fifth facade in accordance with the spatial needs of both.
The smaller cube is administrative, as spatially expected of an office. The larger cube is different in everything. It is full of smaller wholes that are cubically different and whose relations transition from one void to another. These gaps define the interior volume close to humans that acts to create sound, movement, scenography, play and images.
The gaps are connected by a central covered atrium with which they create a whole. Every journalist, creative person and engineer has a workspace, which, with the help of a smaller open atrium, has allowed external light to penetrate an honest building of fine proportions that reaches each and every employee.
Numerical parameters:
– Occupancy on the plot: 20%
– Roof height: 18m
– Area under the building
(gross ground floor): 4.050,00 m2
– Gross building area (all floors): 17.523,00 m2
Functional parameters:
Approximately 1,500 employees are involved in creating radio and television programmes in 12 languages. This influenced the creation of various small spaces requiring peace and quiet with a separate acoustic enclosure. There are 5 television studios of different dimensions from 600 m2 to 100 m2 which vary in height from 5.5 to 12 metres, each studio having its own audio and video facilities. The central atrium functions as an additional sixth TV studio in addition to providing primary functions of light and internal communications.
The radio programme will use 7 radio studios of which that for music (in the basement) is the largest at 180 m2 and 6 metres in height. Other radio facilities include one drama studio with a deaf room, 3 show studios with their own directors, one youth studio, and one multi-functional studio.
The immediate vicinity of the building’s source of energy, on the second floor of the production cube, houses both the technical engineers and management. Journalists work on the third floor within two open-plan offices. Two News desks are each located in 500 m2, with each one hosting 70 news programmes with separate editorial and editing suites. Administration offices, legal services with editorial premises for each national minority, meeting rooms, a restaurant and a cafe, a media centre and accompanying facilities have been housed in another functional cube designed to maximise the efficient use of available working space.
project team: R. Dobrijevic, D. Kujovic,
Proing – M. Milin Krunic,
Eurogardi – Z.C.Floric, M. Vlaov Tesic, N. Djakovic,
J. Zelenovic, V.Floric, M. Zoric, M. Djordjevic,
S. Radosavljevic, Nmartin, Arhipro, M. Stojcevic,
Z. Sandic, S. Vlajkovic, D. Banjanin
engineering: Dj. Pavkov, D. Rajak, J. Okuka, B. Cesljevic, M. Petrovic, Dj. Petrovic, M. Mijic, D. Sumarac, D. Gvozdenac, V. Gajic, G. Vukobratovic, S.J. Plisnic, G. Radeka, D. Ilic, D. Gudalo, V. Karapandzic, E. Susa, D. Stajic, R. Kojic, D. Trivanovic, B. Nenadic,
builders: SMB gradnja, Modulor, Diz Komerc, M. Divljak,
The proposed landscape-building solution is conceptually inspired by hilly natural identity of Lithuania in general and insertion environment of the Tauras Hill in particular. On one hand, the building is designed as natural continuation of the site and on the other it is differing and contrasting element to other urban-architectural objects of Vilnius urban tissue.
The idea is to create an authentic presence which would stand out from the common architectural heritage of Vilnius yet making a harmonious composition with its surrounding.
Transport concept
The vehicle traffic to the site is made from the eastern and western directions. These two approaching roads are connected by conditioned vehicle access that permits permeability throughout the Tauras Hill. The existing parking lots near PamėnkalnioGatvė and at the foot of Tauras Hill are replaced by underground garages allowing formation of reception squares that would be “urban foyers” of the National Concert Hall.
The proposal takes into consideration the existingterritory maintenance project fromVilniausPlanas (2018). It incorporates and respects the positioning of the following elements: Stairs to the National Concert Hall, Pedestrian and cyclic paths, Lifts, Amphitheatre, Area with benches, Café, Children playgrounds. Sport / training area, Pedestrian viaduct, Pedestrian paths, Planting area, Blooming meadow, Green plantation composition, Composition of low and medium plantation, Vegetation pollution and noise barrier, Sleigh Area.
It proposes different positioning for the skating rink incorporating it into the architectural and landscape solution of the proposal.
Environmental concept
The proposal is a landscape-building solution concentrates a large portion of the built structure underground. This solution allows for free and public usage of big portion of the building lot (70%) which is covered by grass and vegetation. The roof of the underground part of the building creates two different outdoor amphitheatres: east and south. The east one is serving as outside foyer while the south one is a multifunctional stage and auditorium that during the winter time can be turned into skating rink. Both places can be used for outdoor concerts and other cultural gatherings.
Another important environmental impact of the proposed landscape-building is its façade. The main proposed material for the aboveground building part is transparent wood. Apart from its ecological and environmental benefits this novel technology provides a desirable architectural effect.
“Wood’s naturally good thermal insulation makes itthe material of choice in both cold and hot climates.There are thus significant CO2 savings to be madeby using timber in the construction of houses andother buildings, both in terms of embodied energy andin-use energy efficiency.At the end of their service life, wood products can, inmost cases, be recycled, thus extending the carbonstorage effect, and/or be used as carbon neutral fuel,substituting fossil fuel.” From “Tackleclimate change:build withwood”
The White Pavilions project is situated in the village Dois Portos, municipality of Torres Vedras in Portugal. The property has in the area of 90,073 m2 and it is almost entirely inserted in Areas of Reserve and Protection of Soils and Plant Species and National Ecological Reserve and National Agricultural Reserve. Due to this specificity of the land, the area available for construction was limited to 1% of the total area of the site. The White Pavilions belong to a bigger agricultural complex which besides the housing part includes an agricultural shelter for cattle, sheep and equides. The client’s intention was to create a place in accordance with sustainability of the soils by planting of meadows that not only feed the animals but improve the quality of the soil through a careful selection of plants.
Integration
One of the main objectives of the architectural proposal was the integration with the surrounding by preservation and maintenance of the natural afforestation and the existing vegetation cover. One of the main tasks of the project was to preserve all the trees that are not in the construction area. The chosen architectural language is simple and modern and in its principles, materials and scale follows the rural houses in the region. The white blocks are positioned in a way that their full-empty interplay creates ‘frames’ for appreciation of nature and ‘canvases’ for reflection within environment. This option aimed at preserving the identity of the place with its remarkable landscape.
Implantation
The approximate positioning of the two units, housing and agricultural, is defined by the Municipality regulations which allows construction only in the areas classified as being of low and medium risk for fire hazard. The housing area is located on the higher northeast side of the site, with the elevation of 204-207 meters, allowing for better views, easier control of the site and a better protection from possible odours from the agricultural area located on the west side of the site with elevation 183 to 186 meters.
Building
The housing building, although composed of four separate blocks, constitutes a single functional unit. The volumes are integrated into the landscape and follow the natural unevenness of the terrain, allowing the visual and functional enjoyment of the accentuated existing slope. The housing building seeks to have a simple and functional appearance, with the photovoltaic roof orientated to the south. This roof inclination permits better capturing of the solar energy but at the same time defines the identity of the architectural pieces. The facade is plastered and painted in white to facilitate the maintenance of the building. The exterior floor of the house is made of semi-permeable traditional pavement, calçada Portuguesa. The roof consists of Tesla photovoltaic tiles. The window frames are white with the colourless glass. The guards are metallic, painted in white. The shading is removable made from shade-sails over a metallic structure. The materials used in the interior are wood, exposed concrete and natural stone.
Локација за изградњу нове зграде музеја налази се на углу улица Јеронимове и Орловића Павла, на КП бр.533 КО Ниш-Бубањ, у обухвату Плана генералне регулације подручја Градске општине Медијана. Према важећем ПГР-у, на овој локацији предвиђена је изградња објекта висине П+6, односно 27м, са заузетошћу 70%.
Парцела се налази у суседству објекта Официрског дома, који се активно користи у манифестационе сврхе, као и прекопута парка Седми јули, на обали Нишаве. Централна градска локација адекватна је за функцију објекта Народног музеја, али програм захтеван пројектним задатком и важећи урбанистички услови поставили су изазов уклапања објекта значајних габарита у уситњену градску урбанистичку матрицу.
Пројектом је предвиђено уклањање свих постојећих објеката са парцеле, осим заштићеног објекта зграде епископа Јеронима, који постаје део Музејског објекта. Предвиђена је и изградња подземне етаже са галеријом испод целе парцеле, а за потребе смештања захтевног музејског програма. Угаона диспозиција постојећег заштићеног објекта и суседног објекта Официрског дома, и потреба њиховог функционалног повезивања довели су до постављања надземног дела новог објекта Музеја на регулациону линију улице Орловића Павла. Концептуално, нови објекат се „утискује“ у густу уситњену матрицу суседних и постојећих објеката, те се наметнула издужена форма као најприхватљивија са функционалног, естетског и конструктивног аспекта.
Посматрајући односе постојећих и суседних објеката, захтевани габарит новог објекта, и укупну диспозицију блока, наметнуло се постављање линијске форме објекта у дубину парцеле и отварање полу-атријума према улици Јеронимовој, са јужне стране парцеле. На овај начин висока форма, која ће свакако доминирати околином гледано из далека, није у првом плану када се посматра улични низ из Улице Јеронимове. Такође, оваква диспозиција музејског тракта омогућава формирање платоа, који осим за приступ запослених и транспорт дела, служи и као одмориште посетиоцима музеја.
Са друге стране, из парка Седмог јула, отворени простор омогућава сагледавање комплетне висине објекта. Услед мале ширине овог фронта (укупно 7,7м са фасадном облогом) и висине од 27м, објекат се сагледава не као тракт, већ као кула у односу на суседне објекте. Како би се спречило „гушење“ постојећег заштићеног објекта зграде епископа Јеронима, нови објекат Музеја одмакнут је и повезан је стакленим „превезом“, који прати форму косог крова заштићеног објекта. Овај стаклени „превез“ између старог и новог заправо је и главни улаз у објекат, и омогућава улаз и из улице Орловића Павла и из атријума са друге стране.
Високи тракт музеја обликован је контрастно у односу са на постојећу архитектуру на локацији, у духу савремене архитектуре и водећи рачуна о потреби да се велика форма што је могуће више визуелно олакша. Једноставна спољна обрада фасаде, без истакнутих хоризонталних подела, омогућава сагледавање тракта Музеја и као „платна“ или позадине за истицање постојеће заштићене архитектуре.
Специфична спољна обрада стаклене фасаде, са „завесом“ од вертикалних цеви различитих пречника и постављених на различитим размацима и у више планова, даје посебну динамику једноставној форми тракта, и ублажава оштре ивице савремене куће, док у исто време омогућава сагледавање њене транспарентности и визуелно не отежава волумен. Архитектонски језик „цеви“ инспирисан је непосредном близином парка – музеју се приступа кроз стабла у парку, а потом и шуму од цеви.
Транспарентна фасада визуелно повезује спољашње просторе парка и платоа, на коме је такође предвиђено озелењавање, са унутрашњим простором улазног хола. Повезаност јавног простора музеја са јавним простором парка могуће је остварити и у функционалном смислу – коришћењем улазног платоа музеја и парка као простора за изложбе на отвореном.
Улазни плато испред музеја налази се на коти приступа музеју, која је 1,1м нижа од приступног платоа Официрског дома. Решење предвиђа измештање степеништа које их повезује ближе Официрском дому, и савлађивање висинске разлике благом рампом у простору парка. Овим решењем, простор испред самог улаза и фасаде новог објекта Музеја остају јединствени плато, на које је могуће прикупљање и већег броја посетилаца.
Колски саобраћај зауставља се на самом углу улица Јеронимове и Орловића Павла, и није дозвољен колски приступ на плато, осим интервенцијским возилима. Предвиђено је ново поплочање улазног платоа, као и атрујмског платоа са друге стране објекта Музеја. Дизајн поплочања у две боје инспирисан је вертикалама на фасади новог објекта Музеја, са смером линија који одговара правцу сенке коју би бацала „шума“ фасадних цеви 1. априла у 11 сати, дана када је основан Народни музеј у Нишу. Овако формиран дизајн поплочања предвиђен је и на степеницама које воде до платоа Официрског дома, као и на делу платоа испред Официрског дома, чиме се они и визуелно повезују.
Диспозиција вертикалних елемената на фасади, осим за потребе динамичности фасаде, формирана је и оријентацијом објекта – цеви су гушће постављене на јужној него на северној страни објекта. Ова „завеса“, осим од сунца, штити вертикалне стаклене површине и од ветра, а цилиндрични профил цеви без оштрих ивица умекшава сенке и целокупну форму музејског тракта. „Шума“ цеви на фасади у унутрашњим просторима ствара и динамичне сенке које креирају занимљив и атрактиван ентеријерски просторза посетиоце.
Хоризонтална подела на фасади је ипак присутна– прва и друга етажа објекта, које су намењене изложбеном простору, затворене су зидом у боји, који представља једину „пуну“ форму иза динамичне „завесе“. Висине хоризонтала повезане су са висинама суседних објеката, чиме се остварује визуелна повезаност новог и постојећих објеката.
Фронт улице Јеронимове употпуњен је постављањем и трећег објекта на парцели, који се налази на месту старог објекта, на регулационој линији Јеронимове улице. Иако постојећи објекат није сачуван из функционалних разлога, нови објекат пројектован је као савремена интерпретација историјске архитектуре. Висина је одређена контекстом, а фасада је обрађена на исти начин као зграда епископа Јеронима, са минималном пластиком. Распоред и димензије отвора реминесценција су на претходни објекат који се налазио на овом месту. Оштра ивица равног крова „умекшана“ је зеленилом које је предвиђено на кровној тераси. И овај објекат је са главним објектом повезан стакленим превезом, у коме је смештен улаз за запослене. Оваквом интерпретацијом сачувана је целовитост уличног фронта Јевремове улице, и атмосфера овог краја града. Нови,стаклени тракт сагледава се са позиција дистанци – из парка, са Тврђаве или других градских видиковаца. Његова специфична фасада чини да објекат делује као динамична, лагана, позадина историјским фасадама, а да се не умањује његов потенцијал да постане препознатљиви урбани репер у центру града.
Функционална организација простора
Функција целокупног објекта подељена је у четири функционалне целине:
А –Простори намењени посетиоцима музеја
Б – Изложбени простори
В – Простори намењени активностима запослених
Г – Депои за предмете
Простори намењени посетиоцима музеја подразумевају просторе који су јавни, односно доступни свим посетиоцима, али нису изложбени. То су улазни холови, комуникације, гардероба, сувенирница, кафе, тоалети за посетиоце и сл. Ови простори смештени су на подрумској етажи, у приземљу и на трећем спрату. Приземље постојећег објекта зграде епископа Јеронима углавном је искоришћену у ту сврху, и ту су смештене гардероба, сувенирница и један од музејских улаза. Разлика у нивоима приземља зграде епископа Јеронима и новог музејског објекта савладана је степеништем, као и платформом за инвалидска колица.
Изложбени простори обухватају просторе за повремене и сталну поставку музеја. Пројектом је предвиђено укупно око 800 м2 искључиво изложбеног простора, који су смештени у подрумској етажи, на првом и другом спрату. На првој етажи изложбени простор у новом објекту повезан је директно са изложбеним простором смештеним у поткровној етажи зграде епископа Јеронима. Пројектовани изложбени простори различитих су димензија, конфигурација и висина, како би се прилагодили различитим захтевима разнородне колекције Музеја. Посетиоцима Музеја на располагању су степеништа и лифт за посетиоце смештен у комуникационом језгру.
Простори намењени активностима запослених подразумевају како просторе за манипулацију делима, тако и библиотеку, конзерваторске лабораторије, канцеларијски простор музеја и друге садржаје према пројектном задатку. У приземљу и на првом спрату смештене су просторије везане за пријем и манипулацију предметима и делима, као и библиотека. На тај начин омогућава се и једноставна комуникација са просторима депоа, смештеним у подземним етажама.
Депои за предмете смештени су у подземној етажи (Етнологија и Антика) са галеријом на којој су смештени Епиграфика, Историја уметности, Праисторија, Историја, Средњи век и Нумизматика. Књижевна заоставштина је на галерији приземља која је искључиво намењена запосленима који се крећу у делу објекта у дубини блока. У задњем делу објекта предвиђен је и теретни лифт. Главни улаз за дела решен је у истој зони објекта у којој се крећу запослени, са дворишне стране, са увученим простором за надстрешницу и пријем дела.
На вишим етажама објекта, од четврте до шесте, смештене су конзерваторске лабораторије и канцеларијски простори са својим пратећим функцијама. Све просторије за активности запослених повезане су вертикалним комуникацијама, смештеним у део објекта у дубини блока. Улазу за запослене приступа се са платоа из Јеронимове улице, где се налази и колски приступ за истовар и утовар музејске колекције.
Главни улаз за посетиоце оријентисан је према парку Седмог јула, и постављен је у стаклени превез између новог и старог објекта. Оваква оријентација улаза логична је са становишта повезивања са центром Ниша, и другим важним споменицима и атракцијама у граду – попут Тврђаве, официрског дома, пешачке зоне, речног кеја, итд. Улази за посетиоце постоје и кроз објекат зграде епископа Јеронима, као и са платоа у Јеронимовој улици.
Објекат музеја могуће је функционално повезати са просторима Официрског дома, и то из простора главног улазног хола у приземљу објекта, као и из изложбеног простора за привремене поставке у приземљу објекта.
Концепција конструктивног склопа
Конструкција надземних етажа новог објекта је армирано-бетонска скелетна, са армирано-бетонским језгром смештеним на задњу границу парцеле. Бочно смештање језгра неопходно је како би се омогућило максимално искоришћење етажа у уском тракту новог објекта. У језгру су смештени лифт за посетиоце са предпростором, противпожарно степениште и лифт за запослене.
Подземна етажа укопава се 6.5 м од коте терена, и њени бетонски зидови прихватају скелетну конструкцију новог објекта, као и зидове постојећег заштићеног објекта. Обзиром на близину реке, предвиђени су дупли бетонски зидови ради адекватне хидроизолације подземних етажа у којима су смештени музејски депои.
Међуспратне конструкције су армирано бетонске, а стубови правоугаоног облика димензија према статичком прорачуну. Стубови и плоче су увучени у односу на полу-структуралну зид-завесу. Цеви које чине фасадну облогу причвршћене су за конструкцију у зонама међуспратних плоча.
Примењени материјали спољашње и унутрашње обраде
Фасада новог Музејског објекта конципирана је као вентилисана фасада, са полуструктуралном зид завесом као унутрашњим слојем, и завесом од цилиндричних цеви као спољашњим слојем. Спољашње цеви су металне, цилиндричне, пречника 4цм, 6цм и 8цм, пластифициране у бело.
Полу-структурална зид завеса застакљена је провидним термоизолационим стаклом, осим у зони првог и другог спрата где је предвиђено млечно стакло како би спречио улазак природне светлости. На овим етажама, додатно је предвиђен и зид у боји иза стакла, са истом сврхом постизања музејских стандарда.
Примена полу-структуралне зид завесе омогућава чишћење и одржавање стаклене фасаде новог објекта.
У поплочању улазног и атријумског платоа предвиђене су камене плоче мањих димензија, у дизајну према пројекту. Неопходна је примена две боје плоча, или плоча у различитој завршној обради, како би се остварила визуелна повезаност дизајна поплочања хоризонталних површина са вертикалним цевима на фасади. Угао постављања линија у поплочању одговара правцу сенке коју објекат прави 1. априла у 11 часова, на дан оснивања Народног музеја у Нишу.
Материјализација поплочања улазног платоа, само без линијског дезена, предвиђена је и као поплочање улазног хола у приземљу музеја. На овај начин додатно се наглашава повезивање унутрашњег и спољашњег простора у објекту музеја.
Материјализација унутрашњих простора, посебно изложбених, је минималистичка како се не би одвлачила пажња од изложених предмета и дела. Унутрашњи подови су ливени, на бази епоксида, за лакше чишћење и одржавање. Унутрашње преграде су од гипс-картонских плоча и стакла, а спуштени плафони од гипс картонских плоча.
Lokacija planirana za novi Trg umetnosti nalazi se u užem centru Sombora, u okviru zaštićene kulturno-istorijske celine “Venac”. Centrom Sombora dominiraju neoklasični i neobarokni objekti, tipični za gradove Austro-ugarskog carstva. U blizini planirane lokacije Trga umetnosti nalazi se nekoliko važnih javnih objekata, sa kojim trg ostvaruje neposrednu ili vizuelnu vezu. To su objekat Narodnog pozorišta, objekat Gradske bibliotete “Karlo Bijelicki”, objekat Grašalkovićeve palate (Palata kulture), crkva Sv. Trojstva, Gradska kuća, Gradski muzej, Galerija Milana Konjovića. itd.
Šire okruženje predmetne lokacije odlikuje se i prisustvom većeg broja raznovrsnih javnih prostora, pre svega trgova i pešačkih ulica, koji imaju različiti karakter i oblikovanje zavisno od vremena realizacije, ali i i od značaja javnog prostora za grad. Od popločanja u širem okruženju prisutni su: granitne ploče u glavnoj pešačkoj ulici, klinker opeka i granitne kocke na drugim, nešto starijim prostorima, i behaton na poslednjim realizacijama. Od boja, prisutne su siva i žuta.
Zelenilo čini značajan element opremanja javnih prostora u Somboru, a u skoro svim okolnim ulicama postoje drvoredi. Nema mnogo fontana, jedina u okruženju je fontana na Trgu Koste Trifkovića.Postojeće javno osvetljenje na trgovima i u pešačkim ulicama je kanderlabrskog tipa, sa stilskim varijacijama od klasičnih dekorativnih do vrlo savremenih svetiljki. Svaki pojedinačni postojeći javni prostor ipak se odlikuje sopstvenim karakterom, dok zajedno čine identitet i sliku grada.
Na sličan način, u fomiranju, oblikovanju i materijalizaciji novog Trga umetnosti, težilo se uklapanju i poštovanju postojećih javnih prostora u neposrednoj i široj okolini trga, ali uz unošenje novih, karakterističnih elemenata materijalizacije i urbane opreme i mobilijara. Tako se omogućava da i novi trg zadobije sopstveni prepoznatljiv karakter i identitet, uklapajući se u širu sliku somborskih gradskih prostora.
SITUACIJA
Lokacija i postojeće stanje
Trg umetnosti predstavlja novi urbani prostor u Somboru, posebno multifunkcionalnog karaktera. Ovaj prostor predstavlja otvoreni produžetak kulturnih programa okolnih objekata Palate kulture, Narodnog pozorišta, kao i drugih kulturnih manifestacija koje se održavaju u gradu. Definisan gabaritima i arhitekturom okolnih objekata, sa svim odlikama klasicističkog trga, ovaj Trg umetnosti pruža mogućnost stvaranja suštinski urbanog prostora koji će se uspešno koristiti i uživati u različitim scenarijima. Stoga je pored otvorenog prostora bez barijera, koji je neophodan za uspešnu transformaciju u skladu sa funkcionalnim zahtevima, potrebno planirati ambijente koji će omogućiti njegovo prijatno uživanje van festivalskih i kulturnih događaja, u svako doba dana i godine.
Novi Trg umetnosti programski i formalno pripada pre svega Palati kulture, kao reprezentativnom objektu koji će rekonstrukcijom i adaptacijom oživeti kulturnu scenu Sombora i omogućiti život i javnom prostoru iza njega. Ovo je dodatno potvrđeno odnosom druga dva susedna objekta prema predmetnom prostoru – Narodno Pozorištena trg izlazi službenim ulazima i ulazom za scenografiju, kao i Biblioteka. Dakle, postaje jasno Trg Umetnosti treba otvoriti pre svega prema Palati kulture, dok za prostor između zadnje fasade Narodnog pozorišta i Biblioteke treba pronaći adekvatan tretman.
Ova “podela” dodatno je naglašena postojećom značajnom denivelacijom terena između parcele Palate kulture i prostora iza Narodnog pozorišta i Gradske biblioteke. Ova denivelacija pokazala se kao važna ograničavajuća karakteristika ovog prostora. Pristup savlađivanju ove denivelacije odredio je oblikovno čitav koncept projekta.
Oblikovanje i materijalizacije
Projekat postavlja liniju denivelacije tako da prostor koji nivelacijski i formalno pripada Palati kulture ima što čistiji i jasniji geometrijski oblik, dodatno naglašavajući klasicistički karakter, sasvim u skladu sa istorijskom arhitekturom koja ga okružuje. Vertikalne komunikacije – stepenice i rampa, grupisane su u fiksni linijski element koji funkcionalno i formalno deli prostor na dva dela: na prostor Trga umetnosti, i na prostor kojim se pristupa Biblioteci i Pozorištu. U tom linijskom elementu savladana je kompletna visinska denivelacija, čime su 2 dela predmetnog prostora dodatno razdvojena. “Donji deo”, odnosno prostor sa koga se pristupa službenim ulazima Pozorišta i Biblioteke, time je nivelisan sa već uređenim prolazom pored Maksija, dok je “gorni deo” u nivou sa Palatom Kulture.
Ovakva podela prostora uslovila je i njegov oblikovni tretman. U “donjem” delu intervencija je takva da se poveže sa postojećim uređenjem prolaza pored Maksija – krugovi u popločanju u prolazu zamenjeni su zelenim krugovima, koji služe i da usmere kretanja – ka Trgu umetnosti i ka službenim ulazima objekata. Krugovi su pozicionirani tako da se sačuva postojeće drveće ispred Biblioteke, kao i posadi novo prema fasadi Narodnog pozorišta. Zeleni krugovi takođe odgovaraju prečnicima za prilaz kamiona koji prevoze scenografiju. Planirano je isto popločanje od behaton ploča kao u postojećem prolazu.
Ovakav tretman donjeg prostora daje mu karakter intimnosti i zasenčenosti – on postaje još jedan “pasaž” do Trga umetnosti. Tako se sam trg dramatičnije vizuelno otvara sa svih tački prilaza – sa Trga Cara Lazara i iz prolaza kod Maksija, a takođe se ističe njegov intimni klasicistički ambijent.
“Gornji” deo – prostor Trga umetnosti, tretiran je drugačije, usled činjenice da ni formalno ni funkcionalno gornji i donji prostor ne funkcionišu kao jedna celina. Trg umetnosti inspirisan je pre svega istorijskom arhitekturom Palate kulture, i njenim potencijalom kako za programsko obogaćivanje ovog prostora, tako i za njegovo likovno oblikovanje nakon adaptacije. Vizure na ekspresivne fasade Palate zapravo postaju najveća likovna vrednost ovog prostora. U tom smislu, sama parterna obrada trga tretirana je minimalistički, kako ne bi konkurisala arhitekturi Palate.
Oblikovno je naglašena linija prelaza između 2 prostora – tu se nalazi rampa, stepenište i izdignuta klupa sa fontanom. Ta linija istovremeno predstavlja i vizuelnu pregradu između ta dva prostora, skrećući pogled posetilaca sa skromne zadnje fasade Pozorišta na klasične fasade Palate kulture.Masivni linijski element je obrađen u štampanom betonu, kao i obodi celog trga. Uvođenjem ove svojevrsne betonske “margine” u popločanju, formira se središnja naglašena površina Trga umetnosti. Obrađena kontrastno – u kamenim pločama, središna površina naglašeno postaje površina aktivnosti, kretanja, okupljanja, susreta, tenzije i iščekivanja, dok su sedenje, opuštanje, senka i žubor vode smešteni na obodu.
Kao vizuelni atrakteri dodatno su iskorišćene planirane skulpture, koje svojom pozicijom naglašavaju celovitost Trga i Palate. Postavljene su u linijama vizura, tako da dodatno “uvlače” prolaznike u prostor Trga, koji im se kroz pasaže otvara na jedinstven način.
Jednostavan i klasičan tretman Trga omogućava njegovu multifunkcionalnost u skladu sa zahtevima konkursa: moguće je postavljanje bine i gledališta u nekoliko konfiguracija na trgu. Pored toga, sklopivim i pomerljivim urbanim mobilijarom trg može poprimati različite ambijentalne i funkcionalne kvalitete, u zavisnosti od potreba korisnika i građana Sombora.
Urbana oprema
Usled prirode Trga Umetnosti kao multifukcionalnog prostora zelenilo je grupisano u ambijentima, zajedno sa sedenjem. Fiksne pozicije urbanog mobilijara nalaze se na obodima trga. Uz liniju denivelacije formiran je dugačak i širok betonski postament koji ima multifunkcionalnu ulogu – služi kao klupa, fontana, mesto susreta i okupljanja. Postament je oblikovan kao savremena interpretacija klasične plinte, sa uvučenom trakom od kortena koja razbija masivni betonski blok. Iza klupe formirana je rampa, čija dužina je uslovila i dužinu klupe, a linearni blok prekidaju i široke stepenice. Uz klupu je planirano u nešto slobodnijoj konfiguraniji, kako bi se razbila strogost masivne linije denivelacija. Ovako postavljeno drveće omogućava udobno korišćenje klupe u hladovini, kao i slobodno kombinovanje fiksnog sa pokretnim elementima mobilijara u senci.
Drugi ambijent sa fiksiranim sedenjem čine tri klupe od kortena, slobodno postavljene u delu trga uz fasadu Palate kulture, nasuprot fontane. I ovde je sedenje grupisano sa zelenilom, tako da su klupe u hladovini I pogodne za korišćenje i leti. Fragmentisana kompozicija sedenja i zelenila u ovom ambijentu ne konkuriše i ne zaklanja od pogleda neobaroknu fasadu Palate, već je dodatno aktivira. Kontrast u materijalizaciji i oblikovanju: beton i korten, masivna linija i slobodno postavljeni elementi; naglašavaju razliku u ambijentima, koji se podjednako dobro uklapaju u jednostavnu klasicisitičku postavku trga – kao na mediteranskim trgovima antičkih gradova gde podjednako dobro žive monumentalni spomenici i pomerljive terase ugostiteljskih lokala.
Najveća površina trga ostavljena je slobodna od fiksnih elemenata urbanog mobilijara, slobodna za različite dnevne i večernje aktivnosti. Van festivalskih zahteva za ovaj prostor, njega je moguće opremiti pokretnim urbanim mobilijarom (stolicama na sklapanje) čija upotreba korisnicima ostavlja slobodu za različite konfiguracije u prostoru, stvarajući uvek promenljiv pejzaž trga. Činjenica da je trg intimnog karaktera, i u bliskoj vezi sa unutrašnjim prostorom Palate kulture omogućava ovakav pristup: stolice na sklapanje se tokom noći mogu uneti u skladištni prostor Palate. Takođe, slobodna površina trga omogućava da se u okviru Palate kulture planiraju i prateći ugostiteljski i drugi sadržaji, koji mogu imati svoje relativno stalne otvorene sadržaje na trgu (bašte i dr.)
Koncept osvetljenja je u službi očuvanja intimnosti ovog prostora. Pored kandelabara, koji daju osnovno osvetljenje, koriste se niske svetiljke i refleksija svetla sa okolnih fasada i vodene površine kako bi dobilo atmosferično i indirektno osvetljenje. Za gornji deo, Trg umetnosti, odabrane su svetiljke koje svojim dizajnom, iako savremenim, podsećaju na tradicionalno oblikovanje uličnih fenjera. U donjem delu predviđene su iste svetiljke savremenog dizajna kao u prolazu kod Maksija. Rampa i stepenište su osvetljeni zidnim svetlima, kao i spomenici i drveće.
Nova i postojeća stabla koja se zadržavaju su postavljena u nezastrte otvore. U donjem delu zelene površine su velikih prečnikasa ivičnjakom od kortena i služe za oblikovno bolje definisanje kretanja u prostoru. U zelenim krugovima planirano je više stabala većih krošnji. Stabla su pozicionirana tako da istovremeno od pogleda sakriju neatraktivne zadnje fasade Pozorišta i Aneksa biblioteke, kao i da formiraju svojevrsan zeleni pasaž do stepeništa i Trga Umetnosti – parirajući na taj način postojećim i planiranim pasažima kroz Palatu kulture i dodatno naglašavajući klasicističko definisanje prostora trga.
U gornjem delu Trga umetnosti, otvori za stabla tretirani su drugačije, sa urbanijim karakterom. Planirani otvori su veći od standardnih kako bi se omogućilo da drveće dostigne punu visinu, ali su projektovani “poklopci” čija materijalizacija odgovara materijaliziciji trga, kako veliki otvori ne bi smetali pri većim okupljanjima na trgu. Kod oba tipa planiranih otvora za stabla zelene površine su upuštene, tako da mogu da prime deo atmosferskih voda sa trga, i zadrže za potrebe prirodnog zalivanja drveća.
Spomenici
Važan element karaktera trga svakako je i rešenje postavke spomenika. Na Trgu umetnosti planirani su spomenici ličnostima zaslužnim za izgradnju objekta Grašalkovićeve palate, ali i razvitku modernog Sombora, a to su: grof Anton Grašalković, Franc Jozef Redl, Paul Krušper i Mihailo Irmenji. Potonja tri bili su, svaki u svoje vreme, administratori Bačke regije, i svojim radom doprineli razvoju Sombora. Grof Grašalković, iako Palata nosi njegovo ime, najmanje je bio vezan za sam grad Sombor.
Stoga je ovim figurama u konceptu prostora pristupljeno na različiti način. Trojica administratora grupisana su u kompoziciju tri biste, postavljenu u čelo trga. Biste su naglašene i trakom u popločanju, kao i ekspresivnim masivnim postamentima. Ovakvim tretmanom odaje se pošta Francu Jozefu Redlu, Paulu Krušperu i Mihailu Irmenjiju na podjednak način, obzirom da su i po funkciji imali isti značaj. Ova kompozicija predstavlja vizuelni kulminaciju čela trga, i aktivira ga, a vidljiva je i kroz prolaz sa Trga Svetog Trojstva, i predstavlja dodatni vizuelni atrakter za prolaznike.
Za spomenik grofu Antonu Grašalkoviću planirana je izrada pune figure u malo većoj od prirodne veličine, oko 2 m visine, i njeno postavljanje direktno na parter, u suprotnom čelu trga. Ekscentričnom pozicijom figure izbegava se monumentalni efekat, već se zapravo figura grofa I njegova ličnost približavaju građanima Sombora. Grof Grašalković samo je jednom posetio Sombor, pa ipak objekat Palate nosi njegovo ime, te je možda simbolično neophodno da se ova figura bolje upozna sa životom u gradu. Otud je, uprkos značajnijoj tituli, ova figura zamišljena bez monumentalnosti, u šetnji i dodiru sa uživaocima trga, sa mesta gde se sagledava skoro u potpunosti objekat Palate i novi Trg umetnosti.
The School of indirect light was made for a village situated in the Rajasthan state of India.
The site has a 68000 square feet and it has regular shape and no inclination. The building is made as a set of similar spaces, classrooms, which can be repurposed whenever needed. The enclosed classrooms are alternated with open covered ones that can be used for students gathering or outdoor classes.
The architectural language is developed around the idea of indirect lightening. The sunlight is controlled by the walls which are rotated so that the light is directed towards the walls which disperse it. The materials used are concrete structure with brick walls and wood panels.
C A D O 